Live at POMPEII i ONYX Belo

Krajem šezdesetih godina prošlog veka četvorica studenata iz Londona osnovali su bend koji će svojim  nastupima na  londonskoj underground sceni  steći ogromnu popularnost. Oni će  svojim progresivnim rokom, virtuoznošću, psihodeličnom muzikom, filozofskim tekstovima, vizuelnim performansima tokom koncerta, inovativnim izgledima omota ploča i svojevrsnom upotrebom elektronike  obezbediti svoje mesto u istoriji roka i postati jedan od najpoznatijih bendova na planeti. Syd Barrett, Nick Mason, Roger Waters, Richard Wright, a par godina kasnije i njihov peti član David Gilmour činili su jedan od mojih najomiljenijih bendova, pogađate bila je to grupa Pink Floyd.

Zbog mentalnih problema izazvanih korišćenjem narkotika Syd Barrett napušta bend, tako da preostala četvorica nastavljaju svoju plodnu karijeru koja će za rezultat imati preko pedest uspešno izdatih albuma koje su prodali u 250 miliona primeraka širom sveta.

Svake godine moj prijatelj Zlatko i ja koji je takođe veliki fan ovog benda, organizujemo druženje na kojem preslušavamo jedan od albuma Pink Floyda. Ove godine smo odlučili da to bude uživo snimljen album" Live at POMPEII"  izdat septembra 1972. godine.

Druženje smo zakazali kod Zlatka u stanu jer on ima odlično ozvučenje tako da će ugođaj bi potpun, međutim i ja sam planirao da napravimo jedan savršen par muzike i vina.

Odlučio sam da ponesem bocu vina Onyx belo, manifest 2011e vinarije  Gazdinstvo Cilić iz Jagodine. Vlasnik vinarije Miša Cilić inače proizvodi vina koja su odličnog kvaliteta i jako je teško odabrati koje je najbolje. Ali sam ja ipak izabrao najbolje među najboljim , a to je ovaj Sauvignon Blanc. Ono što daje posebnu draž ovom vinu  je u stvari grožđe ubrano iz posebnih vinograda i to u tri navrata sa šljunkovitih delova parcele. Prvi put zbog svežine, drugi zbog karakterističnih aromatičnih materija sovinjona i potom zbog punoće. Bilo je to vino kao savršeno za ovaj album Pink Floyda, naročito zbog veličine boce od 1.5 litra, magnum koji će bez ikakvih problema ispratiti svih 11 numera.

 Došao sam do Zlatka ranije da bi ohladili vino, međutim on je imao jedno iznenađenje za mene, nećemo uživati samo u zvuku već i u slici. Nabavio je veliko filmsko platno koje je zakačio na zid, zatim projektor sa kojeg ćemo pratiti koncertno dokumentarni film Live at Pompeii režisera Adriana Mabena. Dok se vino hladilo Zlatko mi je ispričao kako je ovaj režiser došao na ideju da snima film o Pink Floydu. Maben je prvo pokušao  da napravi  film  u kojem bi njihova muzika pratila odgovarajuće slike, ali je bio odbijen od menadžera benda. Nakon toga s početkom leta Maben odlazi na letovanje u Napulj , gde tokom obilaska Pompeje gubi pasoš, odvaja se od grupe da nađe pasoš, završivši u rimskom amfiteatru, okružen tišinom i prirodnim ambijentalnim zvucima shvata da će to biti  idealna lokacija na kojoj će  snimati film o Pink Floydu.

Ono što je najzanimljivije za ovaj film je da je bend prikazan kako svira svoj standardni koncertni repertoar iz tog vremena, koji je po nalogu gradskih vlasti Napulja morao da bude izveden bez publike i da je za većinu pesama odsviranih u ovom filmu to  bilo poslednje izvođenje uživo.

Vino je bilo idealno ohlađeno, moram da priznam da  Zlatko nije krio zadovoljstvo zbog magnum boce, zavalili smo se u fotelje, nasuli vino u čaše, muzika je krenula, a sa njom i pokretne slike. Vinsko muzički ugođaj je mogao da počne.

Krenula je uvodna numera,zvuci koji su oponašali otkucaje srca, smenjivale su se slike Pompeje  i amfiteatra. Iskoristio sam priliku da uz taj ritam zavrtim  čašu Onyx_a koje je na  svetlu projektora  bilo  žućkaste boje sa zelenkastim odsjajem na obodu, živahno, pokretljivo i odlične refleksije koja su se lepo prelamale u čaši. 

Taman dok sam uživao u prijatnim cvetnim i voćnim mirisima vina sa blagim nagoveštajina citrusnih nota, krenula je numera Echoes ( Odjeci ) part I. Sa Odjecima kapi vode i psihodeličnim zvucima klavijaturiste Ričarda Rajta uzeo sam gutljaj vina čija je zaokruženost i harmoničnost savršeno pratila muziku. Prepoznatljiv zvuk gitare Dejvida Gilmora davao je snagu  voćnom karateru vina, a ritam sekcija bubnjara Nik Mejsona i basiste Rodžera Votersa isticala je svežinu i brašunastost vina.

Međutim kada su krenuli da pevaju Gilmor i Voters, prijatni vokali su učinili da  konačno  vino pokaže svu svoju snagu u svojoj dugoj , elegantnoj i mineralnoj završnici.

Pesme su se nizale jedna za drugom, a naš doživljaj vina je opet bio drugačiji, došli smo do završne numere odnosno drugog dela Echoes, na platnu su se smenjivali kadrovi razrušene Pompeje, pesma je  simbolično predstavljala mir koji je nastao posle erupcije Etne. Takav je bio i naš doživljaj vina nakon eksplozije raznih ukusa i praznika za sva čula, nastao je smiraj ali osećaj koji će se dugo pamtiti.

Kada je album bio preslušan, a vinska boca napola prazna zamolio sam Zlatka da mi prenese svoje utiske. Rekao mi je da poslednja strofa završne numere najbolje  opisuje kako je ONYX belo u kombinaciji sa muzikom Pink Floyda stvorilo njegov nezaboravni par muzike i vina.

Živeli!

    Cloudless every day you fall

    Upon my waking eyes

         Inviting and inciting me to rise

        And through the window in the wall

        Comes streaming in on sunlight wings

            A million bright ambassadors of morning

       And no one sings me lullabies

         And no one makes me close my eyes

    So I tore the windows wide

    And call to you across the sky.

 Bez oblaka padaš svakog dana

Na budne oči moje

Pozivajući i podstičući me da ustanem

I kroz prozor u zidu,

Na krilima sunčane svetlosti, utiče

Milion sjajnih ambasadora jutra

I niko mi uspavanke ne peva

I niko me da sklopim oči ne tera

I zato širom otvaram prozore

I preko neba dozivam te.