Time never dies i Rodoslov

Na  pola puta između Kraljeva i Ušća nalazi se tvrđava Maglič jedno od najočuvanijih srednjevekovnih utvrđenja u Srbiji. Za grad u dolini Ibra ne zna se pouzdano kada je sagrađen niti ko je bio njegov gospodar. Najverovatnije je njegova uloga bila da čuva obližnje manastire Žiču, Studenicu i Sopoćane. Smešten na brdu visoko iznad reke Ibar najčešće se nalazi u magli tako da  zbog toga najverovatnije i nosi naziv Maglič.
Već dugo godina  moja supruga Dejana i ja planiramo da posetimo ovo mesto, konačno pre nekoliko meseci iskoristili smo jedan slobodan vikend i uputili se put Magliča.
Od Novog Sada potrebno je četiri sata vožnje autom da stignete do ovog prelepog utvrđenja. Po meni  najlepši deo puta je onaj od Kraljeva koji vodi krivudavom Ibarskom magistralom  prepunom prekasnih šumskih pejzaža. Međutim  najači utisak na svakog putnika ostavlja prvi susret sa Magličem kada ga nakon jedne oštre krivine ugledate kako grandiozno stoji visoko na brdu.
Stigli smo negde oko podneva, parkirali smo auto na obližnjem parkingu, obuli obuću za planinarenje i sa rančevima na leđima zaputili se put Magliča. Reku Ibar smo prešli preko uzanog visećeg mosta i dalje nastavili vijugavom kozijom stazom. Nakon petnaestak minuta penjanja bili smo pred glavnim ulazom u Maglič, zidine utvrđenja su izgledale kao da su sazidane juče, a ne pre skoro sedamstotina godina..
Unutra grada smo se uverili u njegovu veličinu i impozantnost, koju gledajući iz podnožja brda očigledno nismo mogli da sagledamo. Ono što nas je posebno zanimalo bile su drvene stepenice koje su vodile na zidine Magliča. Brzo smo se popeli, sada već vidno umorni seli smo i uživali u spektakularnom pogledu koji se pružao niz dolinu reke Ibar.

Od hodanja smo ožedneli ali sam ja odlučio da žeđ  ne ugasimo vodom  već  čašom dobrog vina, izvadio sam iz ranca Rodoslov grand reserva 2006. vinarije Aleksandrović sa Oplenca. Nisam slučajno poneo ovo vino, bilo je to vino koje zbog svog kvaliteta može da ponese epitet kraljevskog vina. Rodoslov je bio kao stvoren  za ovakvo mesto, sipao sam vino u čaše ali nedostajalo je još nešto, pogađate, muzika. Nismo želeli da narušimo spokoj ovog mesta ali trebala nam je muzika da ceo doživljaj dobije na snazi. Imali smo jedan mp3 plejer, a na njemu muziku iz filma "Before the rain " ( Pre Kiše ) makedonskog benda Anastasia.  Ceo album bio je mešavina  vizantijske, pravoslavne crkvene  i makedonske etno muzike  koju su  svirali na  tradicionalnim makedonskim instrumentima kavalu i gajdama uz korišćenje moderne tehnologije semplova i kompjutera. Bili smo spremni za savršen par muzike i vina,  seli smo jedno pored drugog,  svako sa po jednom slušalicom u uhu izgledali smo kao neki tinejdžeri ali se na kraju to ispostavilo kao odlično rešenje jer  nismo remetili mir ovog predivnog mesta.  Krenula je uvodna numera "Time never dies " nazdravili smo jedno drugome, nakon zvuka kristala naših čaša, krenuo je zvuk tambure i tarabuke koji je savršeno pratio aromatiku vina sačinjenu od tonova višanja, crnih dudinja i kupina. Pridružio mu  se očaravajući zvuk kavala i bubnja tapan koji u kombinaciji sa  hladnim vetrom sa obližnjih planina i prekrasnim pogledom sa Magliča ovom vinu je davao posebnu snagu, sa svakim gutljajem Rodoslov je bio bogat, pun,  zaokružen i skladne voćne završnice. Za trenutak sam pomislio  da je možda baš vladar ovog utvrđenja isto ovako sa vinom u ruci uživao u ovom pogledu koji oduzima dah.

Numere su se nizale jedna za drugom, vina je bilo sve manje u flaši, opijeni svežim vazduhom, plemenitim vinom i melodijama Anastasie nismo ni primetili da se nebo naoblačilo, spremala se kiša. Dejana je rekla da je bolje da krenemo jer tamo uzvodno uz Ibar već je padala, našta sam joj ja rekao, a i vreme ne čeka i krug nije pravilan "Time never dies. The circle is not round."
Živeli !