Footprints i Roze Radovanović

Nekoliko dana pre početka Nove godine pozvao
me je stari drugar iz osnovne škole,  Milan koji već dugo živi u Kanadi ali zapraznike uvek dođe do Novog Sada.
Tako je svake godine, a praznike iskorstimo da se družimo i prisetimo starih vremena.  Međutim sada mu je trebala pomoć oko selidbe stana, njegovir oditelji su prodali babin stan pa je trebalo neke stvari preseliti.
Naravno prihvatio sam da mu pomognem, dogovorili smo se da to bude 30. decembar.
Stan se nalazio pored Dunavskog parka, bio je to salonski stan u zgradi koja je napravljena između dva Svetska rata, prava vremenska kapsula. U njemu vreme  kao da je  stalo, nameštaj sa kraja sedamdesetih godina. Većina stvari je bila za bacanje ali roditeljima mog drugara su one bile neproncenljive i imale su posebnu sentimentalnu vrednost.
Bili smo prik raju selidbe kada je do mene došla kutija puna gramofonskih ploča, pravo malo bogatstvo, na svakoj ploči debeli sloj prašine. Bila je to kolekcija koju je sakupljao Milanov otac, većina ploča kupljena je u Americi. Bilo je tu svega ali ono što je meni privuklo pažnju  je ploča poznatog jazz saksofoniste Wayne Shortera. Album "Adam's Apple "izdat 24. februara 1966. godine za izdavačku kuću Blue Note Records, koliko sam samo tražio ovu ploču, nisam mogao da verujem da je držim u rukama.
Milan je znao koliki sam zaljubljenik u jazz i vinile, ali sa druge strane tu je njegov otac i njegova kolekcija koju je godinama sakupljao. Nisam bio siguran da će pristati da je proda ali sam ga ipak pitao. Milanov otac se malo premišljao i na kraju, valjda zbog praznične euforije ipak pristao da mi je pokloni uz komentar da se bliži Nova godina  i vreme darivanja.
Bio sam presrećan, ubrzo smo završili selidbu, nisam mogao više da  čekam pozvao sam Milana kod mene u stan, morao sam da preslušam ploču i naravno da je zalijemo  dobrim vinom.


Rekao sam Milanu da je ceo album odličan ali ipak meni je bila najdraža  četvrta numera "Footprints". Uključujem gramofon, stavljam ploču, jako sam uzbuđen, počinje pucketanje nalik onom kada prve kišne kapi padaju na zagrejan roštilj. Taj zvuk me  uvek na to asocira kada krenem da slušam neku staru ploču.
Vino koje sam odabaro za ovu numeru bio je Rose berba 2012. vinarije Mali podrum Radovanović iz Krnjeva. Kupaža od grožđa Cabernet Sauvignona i Merlot ako je je odgajano i ubrano u vinogradima Šumadijsko-velikomoravskog regiona od koje je nastao  jedan fantastično aromatičan rose. Jednostavno ovakvo  vino prosto traži jednu numeru kao što je "Footprints", sipao sam Milanu i meni po čašu i prepustili smo se obojica vinu i melodiji, bio je to početak jednog sjajnog uparivanja. Delikatno vino sa dominantnim aromama zrelog crvenog voća, sa notama začinskih trava, prijatnih kiselina idealno su pratili razigrani saksofon virtuoza Wayne Shortera, govorio sam sve ovo Milanu dok sam mu sipao sledeću čašu. A on onako zavaljen u fotelji, zamišljen nije me slušao, samo mi je rekao: "Čoveče kakva stvarčina, kakvo vino sve vreme zamišljam šta povezuje ove dve stvari i konačno sam shvatio da ovo vino i numera ostavljaju jedan dubok pozitivni trag  koga ću se dugo, dugo sećati."  Bio je potpuno u pravu, to su bile one prave reči kojima se može opisati ovaj savršeni par muzike i vina.
Wayne Shorter je pre skoro pedeset godina napisao i odsvirao ovu numeru, koja je definitivno ostavila tragove( footprints ) u jazz muzici, mnogo godina kasnije pojavilo se vino koje idealno prati baš te tragove na sreću svih nas koji uživamo uz dobru muziku i  pitka vina.
Živeli !