Ona se budi i Tamjanika Žuti cvet

leto se bližilo kraju kada sam s ocem krenuo u šumu da spremamo drva za ogrev.  Naše odredište je bilo selo Slatina udaljeno osam kilometara od mesta Ušće gde žive moji roditelji. Svu potrebnu opremu i hranu smo spakovali na traktor, to je bilo jedino prevozno sredstvo koje je bilo sposobno da savlada kolski put, prepun oštećenja i rupa nastalih usled obilinih letnjih kiša. Ujedno bez traktora rad u šumi i onako ne bi bio moguć. Putovali smo do odredišta dobrih sat vremena, kada se vozite na ovakvom prevoznom sredstvu, koje  nije baš udobno svaki deo tela se dobro rastrese ili kako kaže moj otac u šali: "Ako ste imali kamen u bubregu, sada ga više nemate."
Posle sat vremena"tretmana razbijanja kamena u bubregu" stigli smo do početka oboda stare hrastove šume, ona se nalazila nedaleko od sela Slatina.
Odmah smo krenuli sa radom, moram da priznam da je rad u šumi jedan od težih fizičkih poslova koje sam radio. Obaranje stabala, kresanje grana sekirom, nepristupačan teren, vezivanje stabala sajlom i lancima, izvlačenje uz pomoć čekrka i dosadne mušice koje vas ujedaju bez prestanka, bio bi to kratak opis celodnevnog rada u šumi.

Ni sam ne znam kako je vreme proletelo, ali već je polako padalo veče, naš posao nije bio gotov te smo odlučili da prespavamo u selu  da bi sutra nastavili dalje.

Nažalost Slatinu je zadesila ista sudbina kao i većinu sela u Srbiji, desetak kuća koje su činile ovo selo su odavno  napuštene. Glavni razlog iseljavanja ljudi sa ovih prostora bio je put koji nikada nije napravljen.
Sunce je  bilo iza brda, kada smo stigli ispred naše kuće, otvaram staru drvenu kapiju, bašta u kojoj je nekada raslo cveće, sada zarasla u korov, stazica me vodi do prelepe kuće. Krov na dve vode, nekada crven crep sada potpuno izbledeo, na kući dva prozora, a iznad njih cveće od gipsa kao dekorativni element, iznad starih drvenih ulaznih vrata stoji  11. IV 1903. godine, datum kada je kuća sagrađena. Ubacujem u ključaonicu stari metalni ključ na kojem je patina minulih vremena, uz škripu vrata ulazim u vremensku kapsulu. Sve je  ostalo onako kao kada je deda otišao s početka osamdesetih godina, u vazduhu miris vlage i ustajale prašine.  Teški šareni ćilimi na metalnim krevetima, bubnjara za grejanje u jednom uglu, veliki drveni sto sa mušemom, kredenac i na zidu poster iz TV novosti na njemu plesna grupa Nove Lokice  uz natpis Srećna Nova 1982. godina.
Otvaram još jedna vrata koja vode u zadnje dvorište, sada sam na prelepoj kamenoj terasi, nad njom nagnute grane stogodišnjeg oraha, ovde smo odlučili da večeramo jer je veče bilo prijatno. Dok je otac spremao večeru ja sam se spustio ispod kuće da donesem hladne vode sa izvora. Poneo sam staru metalnu kofu u kojoj ću ohladiti vino Žuti cvet berba 2014. sorte grožđa Tamjanika vinarije Aleksić iz Vranja.  Odlučio sam da ponesem ovo vino  jer je bilo savršeno za opuštanje nakon napornog rada u šumi.

Dok se vino hladilo, otac i ja smo uživali u sušenom mesu, paprici na kajmaku, preslatkom paradajzu sa sitno seckanim crnim lukom i domaćem hlebu, otvorio sam bocu, nazdravili smo za dobro urađen posao i onaj koji nam predstoji sutra. Otac je odlučio da  ranije ode na spavanje, a ja sam nastavio dalje da uživam u vinu i toploj zvezdanoj noći bez ijednog oblačka.  Međutim nedostajala mi je muzika da ugođaj bude potpun, setio sam se da je deda imao stari radio, lampaš. Posle kraće potrage pronašao sam ga, bila je to Ei Niš Simfonija s početka pedesetih godina prošlog veka. Molio sam se, samo da radi i biće super, uključio sam ga u struju i sačekao desetak minuta da se lampe zagreju. Konačno začuo se šum iz zvučnika, pozadinsko svetlo na skali je sijalo, pokrenuo sam skalu levo, pa desno, pomerala se preko gradova: Instambul, Prag, Luksemburg, Ljubljana, Skoplje ali ništa se nije dešavalo. Kad napokon skala je stigla do Beograda i onda se začuo zvuk, bio je to Radio Beograd prvi program.
Sa tim pucketavim zvukom iz zvučnika, govor spikera je izgledao kao da sam se vratio u osamdesete godine koje pamtim još kao klinac, da nije govorio aktuelne vesti bio bih ubeđen da sam se nekako vrtio kroz vreme.

Nakon informativne emisije, krenula je muzika, ja sam  seo na kamenu terasu koja je i dalje bila topla od Sunca koje ju je grejalo celog dana, Tamjanika je bila u čaši i onda se sa radia  začula jedna od mojih najomiljenijih stvari. Svirali su Šarlo Akrobata, a pesma je bila "Ona se budi" sa albuma Paket Aranžman iz davne 1981.godine.
To je bilo to, savršen par muzike i vina, lepršavo i sveže vino, sa odlično uklopljenim kiselinama idealno je pratilo razigrane akorde gitare Milana Mladenovića, moćne bas linije Koje i fantastičnu ritam sekciju Vd ovog bubnja. Mirisi bosiljka, tamjana i cimeta sa notamama pomorandže i mandarine su savršeno pratile brilijantni vokal Milana Mladenovića.
Nastavio sam dalje da uživam u muzici sa radia, u ustima je bila pitka tamjanika ali jednostavno nisam prestao da pevušum" Ona se budi", nisam mogao da je izbacim iz svoje glave. Dugo sam razmišljao zašto baš ovo vino tako dobro ide uz ovu pesmu i tada sam pronašao vezu. Pesma Šarla  posvećena je nekoj devojci, u ovom slučaju to su tri sestre sa juga Srbije koje su odlučile da započnu proizvodnju vina i konačno na kraju  glavna veza  je samo  vino, Tamjanika Žuti cvet je ono što se budi i što će postati veliko.
Žutog cveta više nije bilo u boci, bilo je vreme da krenem na počinak ipak sutra treba naporno raditi.
Dragana, Maja i Marija živeli!